Ukratko nije štetan. Hlor se za dezinfekciju vode koristi od kraja 19 i početka 20 veka i nisu primećeni štetni uticaji na ljudski organizam, a rađene su studije i sa mnogo većim koncentracijama od onih koje se uobičajeno primenjuju za dezinfekciju vode.
Često citiramo izjavu poznatog nobelovca da je hlor verovatno spasio više života nego antibiotici.
Mnogo je opasnije da iz vode dođe neka mikrobiološka zaraza, nego što je rizik unošenja male količine hlora.
Hlor može u retkim slučajevima stvoriti štetne supstance ukoliko u vodi ima određenih organskih materija. Takvih voda ima po Vojvodini i one i bez hlorisanja nisu za upotrebu.
U današnje vreme to nije problem proveriti na bilo kom internet pretraživaču: 98% vodovoda u SAD i preko 90% vodovoda u Nemačkoj koristi hlor (gasni hlor, natrijum-hipohlorit, kalcijum-hipohlorit) za dezinfekciju vode. Veoma slična situacija i u drugim zemljama. Hlor se najmanje koristi u Francuskoj i Holandiji, gde iako je značajno zastupljen postoji određeni trend korišćenja drugih dezinfekcionih sredstava.
Takođe treba razlikovati primarnu i sekundarnu dezinfekciju. Ukratko primarna dezinfekcija je ona koja deluje odmah i čiji je cilj da odmah očisti vodu a sekundarna služi da vodu „konzervira“ i zaštiti na putu kroz cevovod do potrošača.
Postoji tendencija da se u postrojenjima vode hlor izbacuje iz tzv. primarne dezinfekcije gde se najviše koristi ozon, a da se hlor koristi samo kao sekundarni dezinficijens. Ovakav pristup smanjuje potrebu vode za hlorom uz održavanje istog ili čak višeg nivoa mikrobiološke stabilnosti. Naravno da je bolje da hemikalija u vodi bude što manje.
Niti je bilo gde zabranjen niti će biti zabranjen. Ali se njegov transport i skladištenje veoma pooštrava i strogo reguliše. Za sve koji se ovih propisa pridržavaju korišćenje hlora će biti normalno nastavljeno.
Ova rasprava će trajati još dugo i obe strane imaju svoje argumente.
Flaširana voda se ne sme hlorisati niti tretirati bilo kojom hemikalijom. Zadatak proizvođača je da vodu dezinfikuje, ispravno zapakuje. Ona se zatim transportuje i skladišti pre nego što dođe do potrošača. Ključna reč je ovde dezinfekcija i treba je razlikovati od sterilizacije. Dezinfekcija smanjuje broj štetnih mikroorganizama na nivo koji nije škodljiv dok sterilizacija 100% odstranjuje sve mikroorganizme. Jasno je da ukoliko se flaširana voda nepravilno skladišti (van frižidera, na suncu…) može doći do narušavanja njene mikrobiološke ispravnosti… Flaširanu vodu često koristite po nekoliko dana nakon otvaranja, neko voli da popije vodu iz flaše čime stvori mogućnost da unese neke mikroorganizme…
Sa druge strane voda sa česme zahvaljujući maloj količini hlora koju sadrži ima mnogo veće šanse da do potrošača dođe mikrobiološki ispravna. E sad transport kroz duge i stare cevovode može u tu vodu dodati strane čestice, talog i sl. Ukus flaširanih voda je uglavnom puno bolji…
Izbor je na Vama.
Nije. Zapravo uglavnom nije. Tvrdoća vode su soli kalcijuma i magnezijuma. Ovi minerali daju ukus vodi. Ljudski organizam je prilagođen srednje mineralnim vodama. Korišćene preterano mineralizovanih ili premalo mineralizovanih voda može biti štetno na sreću u velikim količinama i na dug rok.
Filtera ima raznih pa neki univerzalan odgovor ne postoji.
Ono što važi za veliku većinu je da ugradnja filtera može biti dobra samo ako ste spremni da ga redovno održavate i menjate. Posle određenog roka, koji pak nije lako utvrditi jer zavisi od sastava vode, filter se pretvara u svoju suprotnost. Npr. filteri sa aktivnim ugljem koji se najčešće sreću su dobra podloga za razvoj bakterija, a nakon što ispune svoju moć upijanja štetnih materija, počinju da ih otpuštaju nazad. Ako ih ne zamenite na vreme imate tempiranu bombu umesto filtera.
Staro pravilo je da se ne popravlja ono što nije pokvareno.
Onima koji sebi mogu da priušte redovno održavanje preporučujemo ugradnju kvalitetnog mehaničkog filtera, kako bi se zaštitili od peska, mulja i ostalog što je čest pratilac vode u cevima.
Prvo i osnovno je analiza vode. Regionalni zavodi za javno zdravlje pružaju ovu uslugu po pristupačnim cenama. Raspitajte se, a ukoliko Vam treba pomoć, rado ćemo Vas uputiti.
Vodu iz plitkih kopanih bunara, podložnih uticaju površinskih voda, najčešće ne preporučujemo za upotrebu.
Vodi uvek, čak i ako je mikrobiološki ispravna, treba dezinfekcija. Ukoliko ima drugih fizičko-hemijskih nedostataka potreban je odgovarajući filter. Tu Vam možemo pomoći…
Ne bi trebalo. Preko kože uglavnom ne možete uneti neku značajnu količinu štetnih materija. Problem je pre svega mikrobiološka ispravnost. Vodu kao sitnu kapljicu ćete verovatno udahnuti i možda uneti i u pluća a ne samo u želudac i tu mogu nastati problemi sa raznim infekcijama.
Prokuvavanjem vode ćete rešiti njenu mikrobiologiju što je najvažnije.
Ukoliko voda nema baš mnogo loše fizičko-hemijske osobine najčešće ovo nije problem.
Najčešće se ne upuštamo u ove rasprave.
Imajte na umu jednu činjenicu. Zdravim odraslim osobama od jedne čaše vode čak i prilično zagađene najčešće neće biti ništa.
Najveći problem su deca, starije osobe i osobe slabijeg imutiteta.
Znamo iz ličnog iskustva nekoliko slučajeva zaraze ešerihijom, sa vodom kao najverovatnijim uzrokom, a o dijarejama i sličnim manje ozbiljnim zarazama i da ne pričamo.
